SVETLOST JE VEČNA



Ne tako davno na jednoj Paraolimpijadi, devet atletičara, svi sa mentalnim i fizičkim nedostacima, stajalo je na startnoj crti na trci od 100 metara. Startni pištolj dao je signal za početak trke, i trka je počela.

Nisu svi trčali, ali je svako hteo učestvovati i pobediti. Trčali su kako je ko mogao, a onda se  jedan dječak spotakao i pao, i počeo plakati. Ostalih 8 trkača je čulo plač, neki su usporili i vratili se, a neki dotrčali do njega. Svi do jednoga.
Djevojka s Daunovim sindromom sela je i zagrlila dječaka koji je plakao i upitala ga: “Je li ti sada bolje?”

Zajedničkim snagama uzeli su ga u naručje, a zatim su svih devet trkača rame uz rame došetali do cilja.
U tom trenutku svi gledaoci su ustali i počeli da aplaudiraju, a aplauz je trajao dugo…vrlo dugo…

Zašto?

Zato što negdje duboko u svima nama svi mi znamo da najnužnija stvar u životu nije naša vlastita pobeda. Najvažnija stvar u ovom životu je pomoći drugima da pobede, čak ako to i znači usporiti ili izmeniti svoju vlastitu trku.

***

Sveća ne gubi svoj sjaj ako pali drugu svijeću.

Rzmislite dobro o ovome ljubi vas vasa Tetka Saveta🙂

Коментари на: "SVETLOST JE VEČNA" (1)

  1. Dragana рече:

    Sjajna prica, sjajna!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: