Znate li da se žirafa rađa sa visine od dva metra i da obično okrenuta leđima pada na zemlju? Instinktivno, u svega nekoliko sekundi se otkotrlja i ponovo zirafa---mladepodvije noge ispod tijela. Majka žirafa joj obično prilazi i liže je po glavi i tijelu stavljajući joj do znanja da ima podršku u najtežem trenutku u svom životu. A potom, sasvim nenadano, majka je grubo uvodi u stvarni svijet – šutne je kako bi naučila da ustane na svoje slabašne noge. Majka ne prestaje udarati mladunče po tijelu (i glavi ponekad) dok se konačno ne uspravi na sve četiri noge. To je nužno jer grabljivice u divljini stalno vrebaju lak plijen. Međutim, uvođenje u stvarni svijet tu ne prestaje jer majka uradi još nešto veoma neobično. Naime, kada je mladunče konačno ustalo i pomalo stabilizovalo svoje nježno tijelo, ona ga ponovo udari i obori na zemlju. Iako zvuči grubo i brutalno to je neophodna lekcija mladunčetu koje mora naučiti kako se prvi put uspravilo samostalno.

Primjer rađana mladunčeta žirafe srećemo i kod žilavih ljudi koji se rađaju sa vizijom koju žele ostvariti za životnog vijeka. I njih tokom života udaraju po glavi, obaraju, javnost ih često razapinje na stub srama, i takvi ljudi godinama ništa ne naprave. Međutim, svaki put kad ih obore, takvi ljudi se usprave i nastavljaju gdje su stali. Možda poznajete takve ljude i sigurno znate da svi imaju jednu osobinu: izgledaju neuništivo. Ništa ih ne može pokolebati ni skrenuti s puta koji su izabrali. I kada se njihova životna priča završi, iza njih najčešće ostane (makar dijelom) završeno ono zbog čega su cijelog života žudili. Ponekad to bude korisno ili estetski dopadljivo, ponekad su potrebne generacije da to prepoznaju. Zbog toga su takvi ljudi pravi biseri bez kojih naši životi ne bi bili ni izdaleka tako bogati i lijepi.

I zato, sljedeći put kada dođete u dodir s takvim ljudima, uraditi ono što njima najviše treba u životu (naročito u sredinama kakve su naše): ohrabrite ih i nemojte im odmagati. Snaći će se oni i sami, kao i svaki put do sada.roditeljstvo.gif

Možda vam ovo deluje malo surovo, posebno onima koji maze i paze svoju decu!

Ti isti kada im deca počnu praviti probleme, kada su za njih vezani i u kasnim tridesetim godinama, pitaju se šta im je!

E pa to im je što ih niste osposobili za život, već ste im sve pružali i oni nisu osetili potrebu za borbom, a život je borba.

Ako mislite da ste tada dobar roditelj grešite, jer onog dana kada vas ne bude bilo oni se „raspadaju“ jer nemaju oslonac u životu koji su imali od rođenja.

Dobar je onaj roditelj koji ih je osposobio da se sami brinu o sebi, svojim porodicama. Niko ne kaže da je to lako, ali je vrlo izvodljivo i da znate da ih tada najviše volite i ta deca će vam biti zahvalna. I to se zove prava ljubav!!

Ljubi vas vaša tetka Saveta🙂

Коментари на: "Primer vaspitavanja deteta-nešto treba i od životinja naučiti!" (11)

  1. Bez granice u svemu,nema nichega. Mene su mlatili i nisu me mazili, pa me nije nauchilo da se borim, nego da mrzim. Bez obzira sto smo i mi ljudi zivotinje, ipak nismo zirafe, niti krokodili,niti tigrovi, samo ponegde lichimo, ipak smo ljudi, a danas ako nam nechega fali to je vishe neznosti,manje batina, saplitanja i ostalog da chinimo jedni drugima.
    Moze ko hoce da mi kaze da greshim, da sam losh roditelj, da me treba korigovati, ali ja na svoje dete nikada nisam niti cu dici ruku, nogu, oklagiju ili slichno, niti cu se pitati kada poraste zashto je vezan za mene, zashto je razmazen i zashto mi sve trazi, jer sam ga rodila da ga gajim, da zajedno prodjemo kroz zivot, ne da ga bacim medju predatore i ljudski shljam,jer tako diktiraju pravila nekog tamo Zivota.

    • Moram reći da se ne slažem sa tvojim mišljenjem. Imam 51 godinu, i spadam u zlostavljenu decu! Moju decu imam dvoje (30 i 27 ) na prstima jedne ruke sam oboje tukla i to iskljucivo preko guze, posle dugog monologa, čisto da znaju! Pričala sam puno, terala da rade, deca su me zvala i zovu „najdraža“ i „cakana“, svojom voljom. Sin mi se zahvalio što nije morao da ide u teretanu i veštački „nabija“ mišiće , već utovarom i istovarom ili sličnim poslovima. Za raspust je išao po mesec, mesec ipo kod majstora na zanat, ( sada je diplomirani šumarski inžinjer koji sve zna da radi. I po njegovim rečima zahvalan mi je na radnim navikama, ljubavlju koju sam nesebično pružala u svako doba dana. Čekao me je u 4-5 sati ujutro, kada se vraćam sa puta da priča samnom, nisam mu rekla umorna sam, već sam pričala sa njima i išla na posao a da ne spavam.Ali se znalo kada treba da radi ima da radi, jer tako treba.Tako sam i sa ćerkom, i ona je danas diplomirani turizmolog, nije joj bilo problem, da radi u četvrtoj godini jednu smenu u radnji, a popodne u školu i da ima sve petice. Samo treba sa decom raditi.
      Izvini ja sam ovaj tekst tako svatila, da im treba pružati ljubav, ali ih učiti da se sami snadju u životu.
      PS Od sedam godina dala sam ih na engleski, kompjutere i izviđače. Svi su mi se smejali za izviđače, ali tu su mnogo naučili. Bilo je i meni teško da ih odvajam od sebe, ili da ih teram da rade, ali znala sam da je to za njihovo dobro. I da putovali su takodje, ali i ti izviđačisu im omogućili putovanje u inostranstvo, tako da sve može i opet da budu voljeni :)Ljubi te Saveta🙂

      • Nisam mislila da decu treba samo pustiti da rade sta hoce i ne usmeravati ih ili prichati sa njima, vec sam htela da istaknem da mnogo ljudi ne zna i nije svesno granice izmedju pljuske po guzi jednom u sto godina i svakodnevnih batina iz svih razloga. Ne znam da li cesh se sloziti samnom ili ne, ali tuci nekoga daskom po glavi je po meni sve sem dobro vaspitanje. Opet, radi se o granici, koju, opet, vecina ljudi ne vidi. Uporedi sto si napisala za svoju decu, sa onim kako su radili tvoji i reci sta je ispravnije. I ti i tvoja deca ste veliki ljudi i kao sto vidish batine i zlostavljanje tu nisu presudni, ono sto hocu da kazem je Moze i bez toga da se dobro podigne dete🙂

      • Apsolutno se slažem, ja sam protiv sile, ali priča i usmeravanje, i ne držanje dece uz sebe, čeličiti ih to da🙂 Na istom smo putu , samo dok se usaglasimo🙂

  2. vuckovicnamestaj рече:

    Ja sigurno nisam žirafa 😉

  3. „Dobar je onaj roditelj koji ih je osposobio da se sami brinu o sebi, svojim porodicama. Niko ne kaže da je to lako, ali je vrlo izvodljivo i da znate da ih tada najviše volite i ta deca će vam biti zahvalna. I to se zove prava ljubav!!“

    Slicnu poruku sam pokusala i ja da posaljem tekstom
    http://radnasebi.wordpress.com/2013/02/18/roditelji-naucite-da-kazete-ne/

  4. Ovo bi trebalo da pročitaju mnoge današnje mlade majke… deca su potpuno nespremna za život… nažalost i neka od moje… ali se slažem sa tobom i sa ovom pričom…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: