Da li smo stvarno srećni


Ostavi te devojka nakon toliko godina i ode. Na prvi pogled iznenada, odjednom, a dobro znaš da je to pripremala dugo i da te prećutno upozoravala. Prvo se buniš i pretiš, zatim patiš, klečiš i moliš a onda ti, na kraju, bude svejedno.

I onda prođu godine, puno godina, sretneš je negde, sa nekim, zastanete i u tih nekoliko minuta, pred vašim očima, proleti sve ono što se desilo u međuvremenu. Protutnje momenti, kao na filmu, pomešane slike, osećanja, izgovori, uspomene. Gotovo da ne progovorite ništa, tek po koju, samo se pogledate, krišom namignete jedno drugom, kao nekada i nastavljate dalje…

Grliš, kao po navici, osobu pored sebe i objašnjavaš joj da je taj neko zbog koga si upravo zastao neko nebitan. Neko toliko nebitan zbog koga si plakao nedeljama, mesecima, neko zbog koga si hteo da napustiš grad, zemlju, ovaj svet. Neko kome si poklonio dobar deo života, možda najbolji, očekujući premiju. Neko ko je, odjednom, postao niko.

I u tom ćutanju pokušavaš da otkriješ da li je srećna, da li je to život koji je želela da živi, da li je ostvarila sve ono o čemu je pričala, ili se samo izgubila u svemu tome? U tom ćutanju kao da pronalaziš i delić sebe nepravedno zapostavljen i zaboravljen.

U tim momentima, u toj sekundi mimoilaženja kao da se na trenutak sve vratilo. I rastanci? I obećanja? I kiša? I dugo lutanje u noć? I ono ofucano “volim te” toliko puta ponovljeno i prevaljeno sa usana. I poljupci i osmesi i suze i ništa…

– Ćao, ovo je moj Petar. Napokon da vas upoznam. Možda si čuo, sa njim sam, u vezi smo već tri godine. Uživamo. Ne znam, možda se znate iz grada, mada je on nešto stariji… –

Pitaš se ko je ta osoba sa njom? Šta taj neko ima što ti nemaš? U čemu je trik? Kako je njemu uspelo a tebi nije? Kako je uopšte moguće da joj neko odgovara više od tebe kada si joj bio najbolji u svemu? Kako je uopšte mogla to da ti uradi?

Onda proradi sujeta, ljubomora, zavist, prolete neka nepotrebna pitanja, vrate se neki stari nepotrebni odgovori, a nakon izvesnog vremena se i to zaboravi i bude sve isto…

– Petre, inače, ovo je moj bivši, mislim da sam ti ga spominjala. To je on. Bili smo u vezi jedno vreme, ali… duga priča, pričaću ti!

– Pričaćeš mu?! Divno, blago njemu! A kada ćeš nama da ispričaš, i mi valjda imamo pravo da čujemo tu priču, da znamo razloge zbog kojih smo ostavljeni kada nam je bilo najteže…

Doduše naučili smo puno iz te patnje, svako od nas! Pre svega da šta god da se desi nije kraj sveta, da posle noći dolazi dan. Naučili smo još puno glupih izgovora, jedino nismo naučili kako da je vratimo i da ponovo budemo sa njom. Sve ostalo znamo, sve ostalo je jasno, sve osim nje…

– Drago mi je što smo se sreli, mi jako žurimo, idemo kod mojih. Ne znam da li znaš, verili smo se, mnogo nam je lepo, srećni smo, mislim da od ovoga bolje ne može…

– Sa njim verovatno i ne može bolje…7c4a35b30643a2a2ad5cbf2d6f561aac_700x550

Ne znam, nekad se više bavimo osobama zbog kojih su nas ostavile deovjke, nego tim devojkama. A i ko su uopšte ti ljudi? Zašto baš oni, zašto baš njih? A i odakle im pravo da ih ljube i vole kada su one oduvek bile naše? Mi smo ih izmislili? Mi smo otkrili njihovu lepotu i bili uz njih kada im je najviše trebalo, kada im je bilo najteže…

Na trenutke nam se učini da su ti momci bolji od nas, da imaju neku tajnu šifru koju mi nismo imali čim su nam uzeli nešto što smo mislili da nikada nećemo moći da izgubimo. Ni ne slutimo da su to obični momci iz kraja, ni bolji, ni gori od drugih, možda nečija deca, ko zna ali naprosto imaju nešto što mi nemamo?!

Tu devojku na primer, a sa njom i čitav svet…

– E, samo da znaš, postaću mama krajem aprila, početkom maja. Izgleda da je devojčica, predosećam!

– Nekada ne znamo da li da se radujemo sreći bivše ljubavi, ili da žalimo što i mi nismo sastavni deo te sreće?

Iako sam puno pisao o ljubavi, jako malo znam o svemu tome. U stvari, ne znam ništa. Sve su to nagađanja koja mogu da budu i ne moraju. Nema tog iskustva koje može da prevari patnju, da objasni prevaru, nema tog izgovora koji može da isfolira neuzvraćenu ljubav i da se tek tako nastavi dalje. Ne! Srce ima svoja pravila, svoj neobjašnjivi ritam po kome radi i čovek je tu uglavnom nemoćan…

Međutim ima neke lepote u svemu tome. U toj nemogućnosti da budeš sa osobom koju voliš, u toj strepnji pred slučajnim susretom, u tom tajnom ličnom takmičenju koje niko naglas ne pominje a svi ga odlično vide i učestvuju u njemu. U tom takmičenjeu ko je bolji, srećniji, ko je više uspeo u životu i pronašao boljeg saputnika za godine koje dolaze…

I na kraju, pitaš se, dok njih dvoje odlaze onako srećni, zagrljeni i zagledani u život, pitaš se šta bi bilo da si ostao sa njom u vezi? Pitaš se da li bi sada čekala tvoje dete? Da li bi isto bila devojčica? Da li bi i sa tobom tako srećno koračala, grlila te i privijala uz sebe. Pitaš se ko je uopšte ta osoba kojoj si poklonio tolike godine života? Pitaš se gde su nestale sve one reči, gestovi, obećanja? Gde je nestao onaj dugo iščekivan san koji je nepravedno dodeljen nekom drugom?

Ponašaš se kao da ti je svejedno. A dobro znaš da nije…

Tako i sa ovom mojom. Moglo je a nije… Trebala je samo da dođe, da započnemo ono što smo dugo pripremali, trebala je samo da se pojavi, prenese stvari i to je to. Nije došla! Odustala je u poslednjem momentu. Nije mogla, nije htela, ne znam. Navodno joj nisu dali roditelji. I u tom bolu, u toj izneverenosti staju sve patnje ovoga sveta. Kada čitav život krojiš po njoj a ona te izneveri, promeni odluku i u poslednjem momentu sve nestane. A i ti nestaješ zajedno sa njom, onakav kakav si bio, ili onakav kakav si mogao da budeš?!

I dan danas se pitamo šta bi bilo da je došla i započela život sa nama? Zaigra nam srce, protutnji u mislima sve ono što je moglo da se odigra a nije. Nakon toga nastavljamo i dalje da hodamo sa osobom sa kojom smo trenutno u vezi i sa kojom planiramo i pričamo sve to isto…

E da, zaustavljaju nas i njene bivše ljubavi, bivši momci naših sadašnjih devojaka, samo što ovoga puta mi hvalisavo i nonšalantno pričamo o sreći, veridbi, životu… Da li smo stvarno srećni? Da li su naše bivše ljubavi stvarno srećne, ili su to sve tek trikovi pomoću kojih pokušavamo da prikrijemo realnost i da dokažemo da smo bolji, da smo pobedili, preboleli, oslobodili se od njih, bili u pravu.

Stvarno ne znam…

Post by Stefan Simić

Tetka Saveta🙂

Коментари на: "Da li smo stvarno srećni" (1)

  1. Dragana рече:

    Šta bi bilo da je bilo… preispitivanja. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: