Vrišti u sebi


Putuješ beskrajnim putem, sa još mnogo drugih ljudi. Pored vas tutnje kola sa upregnutim velikim konjima,

pa putnike i krda stoke sabijaju uz ivicu puta ili dolje, u duboke jarke.

Put prolazi preko kamene ravnice na kojoj ništa ne raste. Sunčev oganj gori od jutra do večeri,

nigdje ne nalaziš svježine ni hlada. Duva mučan vjetar, pa zajedno sa mnogobrojnim ljudima,

kolima i stokom podiže silne oblake prašine koja ti zapušuje usta, oči i grlo.

Naprijed te vuče nepojmljiv nemir i mori goruća žeđ. Ponekad samog sebe ili nekog 578368_519315271419120_291405249_nsaputnika

upitaš za ishodište vašeg puta, ali je odgovor nesiguran i oklijevajući.

Iznenada se nađeš u šumi. Pada veče i sve je mirno, možda čuješ neki sanjivi ptičji pisak,

možda šum vjetra u sutonu, među visokim krošnjama.

Stojiš začuđen, ispunjen brigom i sumnjom. Ništa ne vidiš, jer su ti oči upaljene od bespoštedne

svjetlosti dana. Usta i ždrijelo su ti presušili od dugog hodanja, a izranjavane usne stisnute su oko

kletvi i teških riječi. Zato i ne čuješ žubor vode koja teče, zato i ne vidiš sjaj u sumraku.

Stojiš zaslijepljen na rubu izvora i ne znaš da je tu. Poput mjesečara tražiš put između vodenih ogledala.

Tvoja vještina slijepca je zadivljujuća, uskoro se vraćaš na bučni put u plamtećoj svjetlosti bez sjenki,

među vapeću stoku, tutnjavu kola i ogorčene ljude. S čuđenjem kažeš sebi: Ovdje na putu osjećam spokoj.

U šumi sam bio prepušten samom sebi, u šumi je bilo grozno i samotno. Ali veče ogleda svoje bistro oko u šumskom sumraku.

Voda neumorno žubori, protiče kroz šume, stvaraju se potoci, rijeke i duboka jezera. ’Otkud sad sva ta voda?’,

pita mladić. ’S visoke planine’, odgovara mu Starac. ’Dolazi s visoke planine čiji vrh pokriva silni oblak’.1798543_238896526294384_180729408_n

’Kakav je to oblak?’, pita mladić. A Starac mu odgovara,

Svaki čovjek nosi u sebi nadu, strah, čežnju, svaki čovjek vrišti u očaju, neki se mole određenom bogu,

drugi svoje krike upućuje u prazno. Taj očaj, ta nada, taj san o spasenju, svi ti krici sakupljaju se hiljadama

i hiljadama godina, sve te suze, sve te žrtve, sva ta čežnja taloži se i zgušnjava u neizmjerni oblak oko visoke planine.

Iz oblaka pljušti kiša niz planinu. Tako nastaju potoci, vodene struje i rijeke, tako se stvaraju duboki izvori

u kojima možeš da ugasiš žeđ, da umiješ lice, da osvježiš izranjavana stopala. Svi ljudi su nekad čuli za izvore,

planinu i oblak, ali većina ostaje na prašnjavom putu u strahu da na svoje nepoznato ishodište neće stići prije

nego što padne noć.

Tetka Saveta🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: