Oprosti i budi „lakši“ za hiljadu kilograma

Svi mi znamo da je opraštanje divna stvar, ali je jako teško to i uraditi kada mi treba da oprostimo. Zašto je važno opraštati? Kako uopšte možemo oprostiti osobi koja nas je povrijedila? Učinila nešto što nam je urezalo duboku ranu u naše biće. Nije li nepošteno oprostiti nekome ko nam je nanio zlo?

Opraštanje je zapravo jedini način da budemo pošteni prema sebi. Kada ne oprostimo drugima za loše stvari koje su nam uradili, mi zapravo dajemo dodatni izgovor ljudima da nešto slično urade ponovo. Mnogo veću korist od opraštanja ima osoba koja oprosti, od onoga kome opraštamo. Kada opraštanje shvatimo kao način da sami sebe oslobodimo bola koji nam je neko drugi učinio, mi zapravo pomažemo sami sebi.

Opraštanje nije zaboravljanje, kako kaže Dezmond Tutu, već pamćenje. Ali ne bilo kakvo pamćenje, već pamćenje koje nam pomaže da drugi put ne dozvolimo da se desi ono što ne želimo. Pravo izvinjenje sastoji se iz toga da kažemo da nam je iskreno žeo, da priznamo našu odgovornost/krivicu i da se potrudimo da ispravimo to što smo zabrljali. Većina ljudi treći dio preskoči i zbog toga mnoga prijateljstvo i veze nikada ne zarastaju do kraja.

Jedna divna japanska mudrost kaže da samo jedna lijepa riječ može zagrijati tri hladna zimska mjeseca. Znate li vi nekoga kome možete oprostiti ili zamoliti za izvinjenje?

Mogu da vam ispričam moje iskustvo i moje olakšanje. U principu lako zaboravljam, a Bogu pustim da oprosti. Kada kažem da zaboravim to i stavrno mislim u pravom smislu reči. Nisam glupača, znam kad me neko povredi, ali imam mehanizam da se izdignem iznad toga, jer znam da onaj odozgo sve vidi i rešava, nema potreba da sebe punim besom, ljutnjomili bilo kojom negativnom energijom.

Treba da znate da sve te emocije koje se gomilaju u našem organizmu izazivaju bolest i što pre treba ih se osloboditi.

Meditacija je jedan od odličnih metoda oslobađjanja od negativnih emocija. Kao i za sve treba biti konstantan i dosledan.

Moje pravo opraštanje je bilo prema mojoj majci. Izneću ovde istinu i ovo će biti zadnji put da pričam o tome, jer vraćanje na negativnu prošlost, pojačavamo prethodno nanet bol i samo padamo u depresivno stanje.

Rođena sam kao prvo dete u porodici, još kao žensko , otac nije došao da me vidi tri dana zbog pola, a kasnije se kleo u mene i nebi me menjao za deset muškaraca kako je pričao. Ali on je radio po smenu dve, tako da sam veći deo dana provodila sa majkom.

Moja majka nije volela žensku decu, ali dobila je i drugu devojčicu.

Na moju sreću ili žalost imala sam očevu narav i ako sam po liku na majku. Sve ono što moja majka nije mogla da reši sa ocem, rešavala je samnom i to ne na lep način.

Gledajući danas iz mog saznanja ja sam spadala u zlostavljenu decu.

Evo nekoliko primera: od malena me je tukla, varljačom da sva budem modra jer sam u bašti pomirisala cvet ( ustvari se iskaljivala na nešto što nije mogla da iskali na mog oca), čupala me za kosu koja je bila duga, tako da me odigne od zemlje,uhvati me za obe ruke i držime kroz prozor kao da će me baci -imala sam oko tri godine, stavljala mi nož pod grlo, tukla me je gajtanom od pegle crno beli ( znaju oni stariji koji se sećaju tih pegli gde je gajtan bio odvojen ), u petnaest godine me je isterivala na hodnik golu kao od majke rođenu. Batine su bile svakodnevne , retki su bili trenuci kada sam bila opuštena.

Dugo nisam znala što sam klostofobična i volim svetlo i veliki prostor. Zatvarala me je u kupatilo bez svetla po par sati.

Iskreno ne znam da li me je ikada pomilovala, i ako bi bila ljubazna prema meni izvukla bi nešto od mene neku tajni ili osećanje bilo kakvo, i posle me kinjila za to.

Mogu da zahvalim svojoj genetici da sam vesele pirode, pozitivnost koja mi je u genima pomogla mi je da se izborim sa svime, kao i moj ovan /jarac i numerološki kod 191 , su mi dali snagu da izdržim i ostanem zdrava.

Posle šesnaeste godine dobila sam hronični gastritis, kada je doktor skrenuo pažnju mom ocu da moraju drugačije da postupaju samnom, da treba da sam više u društviu itd. ( moj otac je verovao mojoj majci i ako bih ja nešto se požalila, znala bih da ću sutra kada otac ode na posao da dobijem novu turu batina) tako da sam prestala da se žalim, moj otac je saznao pred svoju smrt za sve to. Jednom se jako naljutio kada sam mu rekla da je papučar ( imala sam oko devatnaest godina ), i nije me razumeo dok mu nisam sve razjasnila posle mnogo godina.

Kada joj je otac zabranio da me tuče pod pretnjom razvoda, ona je nastavila psihički da me matretira, gađala me makazama, pikslom , ma svime što je stigla. Zahvaljujući mojoj gipkosti , bila sam sportista, izbegavala sam udarce, jednom sam izbegla makaze koje su se zabile u orman.

Otišla sam u Beograd na studije, ali toliko je bio stah da se ona neće pojaviti na vratima da sam ustajala u 6h i ako mi se spavalo. Kod nje se moralo ustajati rano da bi se čistila kuća ( živeli smo u dvosobnom stanu, koju se generalno čistio svakih deset dana, nema potreba da napominjem da tepihe, sam sam snosila i tresla i kačila zavese, a ostale lakše posloeve zajedno sa sestrom završavala dok je ona po komšiluku pila kafu). Taj starh me je držao i kasnije kada sam se udala, jer zvala me je čim mi muž ode na posao da slučajno ne spavam.

Po pričanju mog muža do moje četrdesete godine sam se budila vrišteći da „nemoj mama, molimte da me biješ“. Šta da vam kažem pre neku noć sam sanjala da me je tukla sa hiljadu udraca bičem i u goloj vodi se probudila, a ona je umrla i 12.9.2014. biće pet godina.

Nije sve išlo lako bilo je tu osilacija, njene ljubomore na moja znanje u kuvanju, mešenju koje je moj otac hvalio, neznajući da na taj način izaziva gnev kod nje koji ona posle usmerava na meni. Pokušala je to da sprovede na mojoj ćerci, ali to joj nisam dozvolila, kao ni moj otac koji je odlaskom u penziju konačno shavtio kakva je ona bila kao majka, tako da je bio tampon zona kod unučića. Normalno mog sina je obožavala jer je muško.

Moram da napomenem da iako sam imala takvo iskustvo, da ja nisam svoju decu tukla. U divne, obrazovane ljude su izrasli i što mi se najviše sviđa u svakom pogledu pokazuju ljudskost. Kako kažu to je zbog nesebične ljubavi koju sam im pružila, kao i njihov otac, koji je uvek bio uz mene i podržavao me.

Od smrti oca ona se preselila da živi kod nas, jer ona nije bila za život u osami, i ako smo je terali da izda sobu , ili da primi drugu ćerku da živi kod nje ( moja sestra nije htela ni za živu glavu, jer je znala da bi je ova kinjila, napominjem sestra je mnogo bolje prošla, mada i ona ima svoju priču- ona je više po karakteru na nju ), bilo kako bilo živela je sa nama devet godina , to je posebna priča, ni jedan dan bez drame ( da ti živci odu u ….), elem 2008 godine se razboli i padne u mislost i nemilost u mojim rukama.

Bolest je demencija i Alchajmer, kao posledica šlogova na mozgu. Završla je za godinau dana. Svi koji su bili prisutni u mojoj kući, zbog prirode bolesti bila je u kući žena koja je pazila 24h Koja može da potvrdi moj odnos prema njoj), jer smo mi radili, kažu da ni jedna bolesna osoba nije imala bolju negu. Negovala sam je kao najbolja negovateljica – medicinska sestra, ali bez emocija. Gledala sam je i analazirala njen život ( poznato je da se bavim psihologijom više od trideset pet godina ) , pokušavala da dokučim njeno ponašanje tokom života.

Imala je i ona težak život, odrasla bez oca, udala se sa petnajest godina, bila je dete kada me je rodila. Bilo kako bilo izrasla sam u stabilnu ličnost, ali sa hroničnim gastritisom koji mi i danas pravi problem, samo zahvaljujući mediatciji i zdravom životu sam „normalna“.

Eto došla je do kraja i to na najteži način i opet je pala u moje ruke da je negujem. Moja savest nije mogla da postupa drugačije nego humano, neka svako nosi svoj krst. I kada sam je početkom bolseti pitala da li se kaje što se tako ponašala prema meni , rekla je da se ni u jednom trenutku ne kaje, jer sam po njenom kao zbog toga dobra osoba.

Napominjem da su godinam u mojim mislima bile i gnusne emocije, kada sam mislila da je mrzim iz dna duše i želela joj sve najgore. Bilo me je sramota tih emocija i išla sam u crkvu i palila sveću za oprost, jer nisam to smatrala ispravnim. To sam sama proživljavala.

Onda jedno tri meseci pred njenu smrt , jednog dana kao da je iz mene izašlo nešto teško i osetila sam takvo olakšanje da sam u jednom trenutku malaksala. Tog trenutka nastala je svaka mržnja ili bilo kakav osećaj negativnosti prema njoj.

Taj osećaj blaženstva ne mogu opisati rečima, imala sam utisak da sam hiljadu kilograma lakaša. Hvala Bogu na tome, jer sam skinula veliki teret . Oprostila sam joj.

Dug je period četrdeset godina, pokušajte da sagledate zašto ste na nekog ljuti i da što pre oprostite, jer ta negativna emocija koju nosite samo vama smeta i izaziva bolest. Pustite neka savko brine o svojoj sudbini, a vi o vašoj i OPROSTITE!