– Neću oprostiti, – rekla je ona. – Pamtiću.
– Oprosti – zamolio ju je anđeo. – Oprosti, tako će ti biti lakše.

oproštaj-od-prijatelja

– Neću oprostiti, – rekla je ona. – Pamtiću.
– Oprosti – zamolio ju je anđeo. – Oprosti, tako će ti biti lakše.

– Nikada, – uporno je stiskala usne. – To se ne može oprostiti. Nikada.
– Da li ćeš se svetiti? – zabrinuto ju je upitao on.
– Ne, neću se sveti. Uzdiću se iznad toga.
– Da li žudiš za surovom kaznom?

Ne znam, kakva bi kazna bila dovoljna.

– Svako mora da plati za svoje odluke. Pre ili kasnije, svi … – tiho je rekao anđeo. – To je neizbežno.

– Da, znam.

– Onda oprosti! Skini teret sa sebe. Sada si daleko od onih koji su te uvredili.

oprost-640x276

– Ne. Ne mogu. Ne želim. Za njih nema oproštaja.

– Dobro, to je tvoja stvar – uzdahnu anđeo. – Gde nameravaš da čuvaš svoju uvredu?

– Ovde i ovde – dotakala je srce i glavu.

– Molim te budi oprezna, – zamolio ju je anđeo. – Otrov uvrede je veoma opasan. On može stvoriti kamen i povuče te na dno, i može ti podariti plamen besa koji spaljuje sve živo.

– To je kamen sećanja i zahvalna sam Besu – prekinula ga je ona. – Oni su na mojoj strani.

I uvreda se naselila tamo gde je i rekla – u glavu i srce.

hqdefault

Bila je mlada i zdrava, gradila je svoj život, u njezinim venama je tekla vrela krv, a pluća su pohlepno udisala vazduh slobode. Udala se, rodila decu, stekla prijatelje. Ponekad se, naravno, ljutila na njih, ali je uglavnom opraštala. Ponekad se ljutila i svađala, tada su njoj opraštali. Bilo je svega u životu, a na svoju uvredu trudila se da ne misli.

Mnogo godina je prošlo, pre nego što je ponovo čula, tu mrsku reč “oprosti”.

– Muž me je prevario. Sa decom imam stalno trzavice. Novac me ne voli. Šta da radim? – pitala je jednog starijeg psihologa.

On je pažljivo slušao, mnogo objašnjavao, iz nekog razloga stalno je tražio da priča o svom detinjstvu. Ona se ljutila i prevodila razgovor u sadašnje vreme, ali on ju je ponovo vraćao u detinjstvo. Činilo joj se da on lutao sporednim uličicama njenog sećanja, pokušava da rasvetli, da izbaci na svetlost tu davnošnju uvredu. Ona to nije želela, zato se suprostavljala. Ali on je ipak video, pedantan je to bio lik.

– Treba da se očistite, – sumirao je on. – Vaše uvrede su se razlile. Na njih su se nakupile kasnije uvrede, kao polipi na koralnom grebenu. Ovaj greben je postao prepreka na putu protoka životne energije. Zbog toga imate probleme u ličnom životu, a i finansije nisu dobre. Na grebenu su oštre ivice, one povređuju vašu nežnu dušu. Unutar grebena naselile su se i uplele, različite emocije, one truju vašu krv otpadima životne aktivnosti, i tim privlače nove i nove doseljenike.

16937_1296527579047_1406072606_823076_8029322_n

– Da, nešto slično osećam – klimnula je žena glavom. – S vremena na vreme sam nervozna, ponekad me depresija guši, a ponekad prosto želim sve da ubijem. Uredu, treba se čistiti. A kako?

– Oprostite tu prvu, najglavniju uvredu, – savjetovao je psiholog. – Neće biti temelja – i greben će se raspasti.

– Nema šanse! – uzviknula je žena. – To je pravedna ljutnja, jer je tako sve i bilo! Imam pravo da sam uvređena!

– Želiš li da budeš u pravu ili sretna? – pitao je psiholog. Ali žena nije odgovorila, samo je ustala i otišla, odnoseći sa sobom svoj koralni greben.

emocije-i-telo-tekst

Prošlo je još nekoliko godina. Žena je ponovo čekala prijem, ovoga puta kod lekara. Lekar je gledao snimke, listao analize, namrštio i ujeo se za usnu.

– Doktore, zašto ćutite? – nije mogla da se uzdrži.

– Imate li rodbinu? – pitao je lekar.

– Roditelji su mi umrli, suprug i ja smo razvedeni, imam decu i unuke, takođe. Zašto vam treba moja rodbina?

– Vidite, imate tumor. Evo ovde – doktor je pokazao na snimku lobanje, gđe ima tumor. – Sudeći po analizi, tumor nije dobar. To objašnjava i vaše stalne glavobolje, i nesanicu, i brzo zamaranje. Najgore je što tumor ima tendenciju brzog rasta. Povećava se, to je loše.

– I šta sad, moram odmah na operaciju? – pitala je, zaleđena od strašnih predosjećaja.

– Ne, – doktor se namršti još više. – Evo vaših EKG snimaka iz prošle godine. Imate veoma slabo srce. Čini se da je ono stegnuto sa svih strana i nije u stanju da radi punom snagom. Ono može da ne izdrži operaciju. Zato, prvo treba zalečiti srce, a potom …

str.-1-oprostaj-i-pomirenje_ocp_w380_h300

Nije završio, a žena je shvatila da “potom” možda nikada neće doći. Ili srce neće izdržati, ili će tumor porasti.

– Usput, analiza krvi vam takođe nije dobra. Hemoglobin je nizak, leukociti visoki … Prepisaću vam lekove – rekao je lekar. – A vi morate pomoći sebi. Treba da dovedete organizam relativno u redu i u isto vreme moralno da se pripremite za operaciju.

– A kako?

– Pozitivne emocije, topli odnosi, komunikacija sa rodbinom. Zaljubite se na kraju krajeva. Prelistajte album sa slikama, setite se srećnog detinjstva.

oprost

Žena se samo suvo osmehnula.

– Pokušajte da oprostite svima, posebno roditeljima – neočekivano ju je doktor posavetovao. – To je veoma dobro za dušu. U mojoj praksi, bilo je slučajeva kada je praštanje stvaralo čuda.

images

– Stvarno? – ironično upita žena.

– Zamislite. U medicini, postoji mnogo pomoćnih instrumenata. Kvalitetna njega, kao što je briga …. Oproštaj takođe može biti lek, pri tom je besplatan i bez recepta.

Oprostiti. Ili umreti. Oprostiti ili umreti? Umreti, ali ne i oprostiti? Kada je izbor pitanje života i smrti, potrebno je samo odlučiti na koju stranu da gledaš.

Glavobolja. Bol srca. “Gde ćeš čuvati svoju uvredu?”. “Ovde i ovde.” Sada je tamo bolno. Možda je uvreda suviše narastala, i poželela je još više. Palo joj je na pamet da izbaci svoju domaćicu, da zavlada celim telom. Glupa uvreda nije shvatila da telo neće izdržati, umreće.

34106-razvod_clanak

Setila se svojih glavnih počinioca uvrede – tih iz detinjstva. Oca i majke, koji su celo vreme ili radili, ili se svađali. Nisu je voljeli tako kako je ona željela. Ništa nije pomagalo: ni petice, ni pohvale, niti ispunjenje njihovih zahteva ni protest i bunt. Potom su se oni razišli, i svako je osnovao novu porodicu, u kojoj nije bilo mesta za nju. Sa šesnaest godina su je poslali u tehničku školu, u drugi grad, uručivši joj kartu, kofer sa stvarima, i tri hiljade rubalja za početak, to je sve – od tog trenutka je postala nezavisna i odlučila je: “Neću oprostiti”. Nosila je ovu uvredu u sebi cio život, zaklela se, da će uvreda sa njom i umrijeti, a čini se da se to i dešava.

Ima decu, unuke, ima i udovca Sergeja Stepanoviča sa posla, koji je pokušavao nevešto da se brine o njoj, a i nije želela da umre. Pa, to je istina – rano je za umiranje! ” Treba da oprostim – ​​odlučila je ona. – Barem da pokušam. ”

Oprost-grehova

– Roditelji, opraštam vam za sve, – rekla je nesigurno. Reči su zvučale patetično i neuverljivo. Zatim je uzela papir i olovku i napisala: Uvaženi roditelji! Dragi roditelji! Nijesam više ljuta. Opraštam vam sve.

U ustima joj je bila gorčina, srce joj se steglo, a glava zabolela još više. Ali ona stisnu čvršće ruku i direktno je jedno iza drugog pisala : “Ja vam opraštam. Ja vam opraštam.” Nikakvog olakšanja nije bilo, samo je porasla uznemirenost.

– Ne tako – šapnuo je anđeo. – Reka uvek teče u jednom pravcu. Oni su stariji, ti si mlađa. Oni su bili prvi, ti si potom. Nisi ti njih rodila, već oni tebe. Oni su ti dali mogućnost da se pojaviš na ovaj svijet. Budi im zahvalna za to!

– Zahvalan sam – reče žena. – I stvarno želim da im oprostim.

molim-oproc5a1taj

– Deca nemaju pravo da sude svojim roditeljima. Roditeljima ne praštamo. Od njih se traži oproštaj.

– Za šta? – pitala je ona. – Da li sam im ja nešto loše uradila?

– Ti si sebi uradila nešto loše. Zašto si ostavila u sebi tu uvredu? Zašto te boli glava? Kakav kamen nosiš u grudima? Šta truje tvoju krv? Zašto tvoj život ne teče obilnom rekom, već struji slabim potocima? Želiš li da budeš u pravu ili zdrava?

– Da li je to sve zbog ljutnje na roditelje? To me je ljutnja, pretpostavljam, tako razrušila?

– Upozorio sam te – podsetio je anđeo. – Anđeli uvek upozoravaju: ne gomilajte, ne nosite, ne trujte sebe uvredama. One trule, smrde i truju sve živo okolo. Mi upozoravamo! Ako čovek bira u korist uvreda, nemamo pravo da se mešamo. A ako u korist opraštanja – moramo da mu pomognemo.

– Da li još mogu slomiti taj koralni greben? Ili je već kasno?

– Nikada nije kasno pokušati, – rekao je meko anđeo.

– Ali, oni su već odavno umrli! Sada nemam koga da molim za oproštaj, i kako to može izgledati?

– Ti moli. Oni će čuti. A možda i neće čuti. Uostalom, ti to ne radiš zbog njih, nego zbog sebe.

– Dragi roditelji, – počela je ona. – Oprostite, molim vas, ako nešto nije bilo dobro … i uopšte za sve oprostite.

Neko vreme je govorila, onda je zaćutala i oslušnula sebe. Nema čuda – srce boli, glava boli, nema ni posebnih osećanja, sve je kao i uvek.

– Ja sama sebi ne verujem – priznala je ona. – Toliko godina je prošlo …

– Probaj drugačije – savetovao je anđeo. – Postani ponovo dete.

– Kako?

– Klekni na koljena i obrati se njima kao u detinjstvu: mama, tata.

122857941052015521516296697044526n

Žena je oklevala malo, i spustila se na koljena. Skupila je dlanove ruka, pogledala na vrh i rekla: “Mama. Tata. ” A zatim još jednom: “Mama, tata …”. Oči su joj se širom otvorile i počele da se pune suzama. “Mama, tata … to sam ja, vaša ćerka … oprostite mi … oprostite mi.” Njezine grudi su se tresle od jecanja, zatim su suze potekle potocima. A ona je ponavljala i ponavljala: “Oprostite mi. Molim vas, oprostite mi. Nijesam imala pravo da vam sudim. Mama, tata … “.

Prošlo je ne malo vremena prije nego što su potoci suza presušili. Iscrpljena, sela je na pod, naslonivši se na kauč.

– Kako si? – pitao je anđeo.

– Ne znam. Ne razumem. Čini mi se da sam prazna, – rekla je ona.

– Ponavljaj ovo svakodnevno četrdeset dana, – rekao je anđeo. – Kao kuru lečenja. Kako hemoterapiju. Ili, ako želiš, umesto hemoterapije.

– Da. Da. Četrdeset dana. Hoću.

U grudima joj je nešto pulsiralo, peckalo i prekrivalo toplim talasima. Možda su to, odlomci grebena. Po prvi put nakon dugo vremena, bila je dobro, nije bilo ničeg, nije je bolela glava.

slon

Na ovo sve moram da dam svoj komentar.

Puno puta me prozivaju, ma dosadna si sa tom pozitivnom psihologijom. Ali  ja sam  uporna sa time jer deluje bre! Da i ja sam u problemima kao i svi. Nisam svetica i nije mi sve idealno, ali da ne primenjujem „tu pozitivnu psihologiju“ odavno bi me pokrila zelena travica ili bih imala dobro mesto u Lazi Lazareviću.

Ovaj orginalni tekst je „Bajka o opraštanju“, nisam je stavila jer ovo je istina, a ne bajka. Bajka je za pesimiste, kontraše, ljute, razočarane i td. , za sve one koji neće sebi da poseduju negativne emocije na bilo kom polju.

Sve članke koje ovde postavljma, i knjige koje čitam, uvek nađem nešto što mogu da primenim i smanjim sebi probleme, radim na sebi na svim poljima, nekad imam manje nekad više uspeha, ali ne stajem. Slušajući stalno o vašim problemima, postavljam ove postove nadajući se da će u jednom tenutku dopreti do vas. Ali potreban je i vaš trud malo.

Nemate vremen, a za cigaretu imate, za kaficu imate, za „blejanje“ u televizor , a da ne znate ni šta ste gledali imate, pa nađite onda vremena da poništite loše osećaje, negativne enrgije i td.

Ja vam rekoh, a vi kako hoćete.osmeh-yubi-usne-pixabay

Vaša tetka Saveta🙂

PS: Na Raiki tečaju naučila sam odličan način oproštaja.

 

Коментари на: "Oproštaj – prelepa i istinita priča" (4)

  1. Divna priča.
    Mislim da nemam problem sa praštanjem, ali kako praštanje uključuje i zaborav, onda imam problem po nekad za teške stvari, srećom, malo ih je. Više je to mali oprez da ne budem ponovo povređena, nego pamćenje da bih Sebe i druge mučila.

    • Draga Neno, praštanje se odnosi i na male stavri. Iskreno ja zaboravljam, a na Bogu je da li će im oprostiti ili ne. Nažalost imala sam prilike da opraštam svom roditelju, i bilo je velikog olakšanja, a za ove ostale samo izbrojim do deset , nekada bogami i više i pustim da onaj odozgo razreši. Ja sam eksplozivna osoba, ali i pored toga ne umem da se upuštam u svađu ili slično, baš iz opreza da svojom inpulsivnošću nekoga ne uvredim. Ionako me bes drži pet minuta, pa zašto bih navlačila lošu karmu. Nisam nikoga namerno povredila, a ako to želim dovoljno im je moje ponašanje bez reči da oseti da su preterao/la. A ako se neko osetio povređenim sa moje strane, to nije bilo namerno, pa računam da to onaj odozgo vidi, da nije bilo s namerom, pa kako presudi.
      Ovde se radi o našem opraštanju, ali i opraštanju drugih prema nama. Nismo mi sveci, polazim od sebe🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: