Koliko generacija svojih znaš unazad i koliko je to za tebe bitno?

Da li znate ko su vaši preci?

Kako su se zvali, kakva ih je sudbina zadesila?

Od koje su bolesti bololovali, da li je nasledno…..

Ako bi vas sad zamolili da popunite porodično stablo, koliko generacija biste se sjetili?

Praksa pokazuje da 90% ljudi teško da se sjećaju imena svojih prababa i pradjedova, i malo toga mogu da kažu o njihovom životu. A u idealnom slučaju, čovjek bi trebalo da zna o svojim precima do sedmog koljena!

Tradicija da se znaju i poštuju svoji preci je dobro poznata ranijim generacijama i potpuno je zaboravljena u našem vremenu.

Izgubili smo razumijevanje zašto je to potrebno i zbog čega, i zbog toga smo potpuno izgubili interesovanje za svoje korjene. A od toga zavisi naš život! Nije ni čudo da se rod unosi upravo na porodično stablo. Stablo drveta simbolizuje nas, listovi su naša djeca, a korjeni su preci.Sada zamislite da ste podigli veliko i zdravo potomstvo i vaše drvo izgleda jako i moćno. Ali o precima skoro ništa ne znate i nikada se nijeste interesovali. Kakvi su korjeni tog drveta? Slabi, mali, beživotni. Ako bi naletio uragan oni ne bi mogli da održe drvo, da ga zaštite od vremenskih nepogoda. Tačno tako dešava se i u životu.

Ako se čovjek ne interesuje za prošlost i ne shvata zašto treba da zna svoje pretke, on je lišen pomoći i podrške roda, snage, koja ponekad spašava život! Ali samo da znate nije dovoljno. Ako čovjek u životu ima loš odnos sa svojim roditeljima, babama i djedovima, upravo na tom mjestu se blokira protok energije roda.

Ogorčenost, bijes, mržnja, ne samo da ometaju tok snage roda, već i transformišu tu snagu u negativnu i rušilačku. Sigurno ste čuli o porodičnom prokletstvu?

Zbog toga je važno da se poboljšaju odnosi sa ljudima iz roda, ako su još uvijek živi, ili da im oprostite ako su umrli. Ali to nije jedini razlog zašto je potrebno da znate svoje pretke i održavate dobre odnose sa njima (čak i ako su umrli, misleći o njima dobro, mi uspostavljamo kanal roda, po kome nas hrane energijom).

​Sedam pokoljenja čovjeka simbolizuje sedam njegovih energetskih centara – čakri. Svaka generacija formira u našem životu određene aspekte:

• Prva generacija (ja).
• Druga generacija (roditelji – 2 osobe) – formiraju tijelo, zdravlje, prenose porodični scenario.
• Treća generacija (babe i djedovi – 4 osobe) – su odgovorni za intelekt, sposobnosti, talente.
• Četvrta generacija (prababe i pradjedovi – 8 osoba) – čuvari harmonije, radosti u životu i materijalnog blagostanja.
• Peta generacija (roditelji pradjedova – 16 osoba ) – su odgovorni za bezbjednost u životu.
• Šesta generacija (babe i djedovi pradjedova – 32 osobe) – obezbeđuju vezu sa tradicijom. 32 osobe šeste generacije simbolizuju 32 zuba, gdje je svaki zub povezan sa svakim pretkom. Ako imate probleme sa zubima, treba da uspostavite dobre odnose sa precima, izmolite ih (molitvama).
• Sedma generacija ( pradjedovi pradjedova – 64 osobe) – su odgovorni za državu, grad, dom u kom živimo.

​​Ako se 64 (osobe) razloži na cifre, evo šta se dešava: 6 + 4 = 10 -˃ 1 + 0 = 1
Opet, prva generacija. Na taj način se zatvara krug roda sa sedam generacija.

Da bi poboljšali odnose sa svojim rodom, prije svega, treba da znate imena svakog čovjeka, njegov život i sudbinu. A zatim treba da pročitate molitve za svakog pretka izmolite za njega pred višim silama. Tako se dobija podrška svog roda, blagoslov za ispunjenje zavjetnih želja.

Autor: Julija Kravčenko
Prevela Beba Muratović – bebamur. com

Sramota je da sam susretala mnoge koji nisu znali koje su im godište roditelji, a da ne pričam o starijim članovima domaćinstva.

Razmislite o ovom, ljubi vas vaša tetka Saveta 🙂

 

Da li ste se zaboravili?

Došli su zajedno. Muž i žena. Prvi put kod mene. Ja sam umorna (5-ta konsultacija zaredom), pomalo gladna, ali potpuno smirena.

– Ja sam prvi put kod psihologa! – govori razdraženo muškarac. – Žena me je ubedila da dođemo ovde.

– I?

– Šta „i“? Imam sina. Mi imamo sina. Sina debila! – nervozno odgovara on.

– Debil je – psihijatrijska dijagnoza, – kažem ja smireno. Vaš sin je u ovom smislu debil?

Muškarac već počinje da me gleda kao debila. Onda prelazi pogledom na ženu, nemo pitajući: „Kod koga si me, uopšte, dovela?“

Ona se skupila, sedi na kraju stolice, skreće pogled. Ruke smestila među kolena. On počinje da se mršti, okreće se prema meni, ćuti. Ćutim i ja. Naviru emocije, nervira se sve više i više.

– Pa, vi ste psiholog, zar ne? Hm… Pa, recite mi šta treba da radim sa njim?

– Sa kim?

– Sa sinom!

– A šta je sa njim?

Muškarac širi oči, iznenađujući se mojoj gluposti i nesposobnosti da čitam misli. Opet se okreće prema ženi sa pitanjem: „Gde si pronašla ovu budalu?“ Ali, žena je iskusan vojnik, sedi ne podižući pogled, i samo po bledilu njenog lica, ja razumem – svu svoju snagu potrošila je na to  da bi dovela muža ovde.

– On ne vidi dalje od svog nosa! Balavac! 14 godina, a ponaša se kao…

– Kao?

– Dolazim kući. S posla. Njegove patike stoje nasred hodnika. Ja njemu: „Da li išta znaš da uradiš u životu? Barem patike skloni na mesto“ Sto puta sam mu govorio da ne ostavlja obuću nasred hodnika. Ali, ne, debil ništa ne razume. Sve mu u životu izgleda  lako.

Evo, polomio je novi telefon. Ništa ne ceni. Ništa mi ne priča, ne poverava mi se. Sa majkom se svađa. Kod kuće ništa ne radi. Pričao, ne pričao, kao da se obraćam zidu. I kako da se ponašam prema njemu? Kako da pronađemo zajednički jezik? Vi ste psiholog, pa onda recite vi meni! Imate li ikakav recept?

– Ima, – odgovaram, narušavajući sve kanone psihološke prakse.

– Imate i rešenje?

– Ima,- iznenađujem se, još više, svom bezobrazluku.

Da razumete, postoji algoritam psihološke konsultacije. Pogotovo prve. I mene su učili da je prvi sastanak – zbir informacija, definicija problema, uspostavljanje kontakta. Ni o kakvoj terapiji nema ni reči. Posebno o pronalasku bilo kojeg rešenja problema. Ne znam šta mi bi…

 

– Jesam li  vas ispravno shvatila da vi ne znate kako da pričate sa sinom, i ne možete pronaći sa njim zajednički jezik?

– Pa da, rekao sam već!

– Rešenje postoji, veoma je jednostavno. Ali ne znam, da li ćete ga prihvatiti – kažem, sa apsolutnom iskrenom sumnjom.

– I? Recite!

– Kako je ime vašem sinu?

– Aleksandar.

I onda ja vadim list papira, marker, pišem: „Sin Aleksandar, 14 godina“, stavim u udaljeni ugao ordinacije i predlažem muškarcu da zamisli svog sina kako stoji na ovom listu.

Muškarac dugo razmišlja..

– Uspeli ste?

– Da.

– A sada, sporim koracima priđite  papiru, stanite na njega, uđite u telo sina, i postanite on.

Očigledno sumnjajući, muškarac tako učini. Zatvara oči i dugo ćuti…

– A sada, recite šta osećate?

– Strašnu samoću. Suze u grlu. Potrebu da plačem.

– Zašto?

– Od ljutnje… Svi zvocaju, šutiraju… Ovo nije dobro, ono ne valja.. Ne želim ni da živim. Kao da sam za sve, neka nakaza.

– Za koga – za sve?

– Pa za svakoga.

– Za koga?

– Pa… za oca.

– A šta bi želeo od njega?

– Da me barem jednom pohvali. Upita- kako sam. Da ne viče stalno. Da… i ja sam, ipak, muškarac, da se ponosi mnome…

– Udahnite, i na izdahu, siđite sa lista.

Muškarac ćuteći prilazi stolici, seda. Tišina. Žena briše suze.

– Sve sam shvatio, – iznenada tiho, gotovo šapatom, reče otac. – Sve sam shvatio… Isto sam se tako osećao dok sam bio mali. A od oca samo- pridike. Sada ja to isto radim. Sve sam shvatio… Hvala.

Njegove oči, kao i oči njegove žene- zelene. Jasne. Dobre. Osećajne…

Sve je trajalo 18 minuta. Prvi put u mom životu…

„Mladi ne razumeju kako razmišljaju i šta osećaju stariji. Ali starci su krivi, ako zaboravljaju šta znači biti mlad“

Dambldor („Hari Poter“)

Izvor : Femina

Da li se vi sećate detinjstav, da li ste kopija svojih roditelja ili ste iznada toga, razmislite,

vaša tetka Saveta 🙂

„Najzločestija“ mama !

Imam «najzločestiju mamu» na svetu!!!

Dok druga deca jedu slatkiše za doručak, ja moram jesti pahuljice, jaja ili dvopek.
Dok drugi jedu kolače za večeru i piju coca-colu, ja moram pojesti sendvič.
A znajte da mi ni ručak nije kao njihov. Ali barem ne patim sama. Moja sestra i dva brata imaju istu zločestu mamu.

Moja je mama uvek htela znati gde sam. Čovek bi pomislio da sam s uličnom bandom.
Morala je znati ko su mi prijatelji i gde idem.
Uporno je tražila da se vratimo za sat vremena ako smo tako rekli – ili ranije, a ne za sat vremena i jednu minutu.
Skoro se stidim priznati, ali kaznila bi nas kada je ne bi poslušali.
Ne jedanput, nego svaki put kad nismo slušali i kad smo činili kako nas je volja.
Sada vidite koliko je zločesta bila naša mama.

Morali smo nositi čistu odeću i kupati se.
Druga su deca uvek nosila istu odeću danima.
Jako smo se svađali jer nam je sama ušivala odeću kako bismo uštedeli novac.
Zašto, zašto smo imali majku zbog koje smo se osećali drukčijim od ostale dece?

Ali najgore tek dolazi. Morali smo biti u krevetu u devet svake večeri i ustati u 8 sledećeg jutra.
Nismo mogli spavati do podneva kao druga deca.
I dok su oni spavali, moja je majka uvela zakon o radu.
Tako smo morali raditi po kući. Morali smo prati posuđe, spremati krevete, kuvati i raditi druge strašne stvari.

Uvek smo morali govoriti istinu, istinu i ništa drugo osim istine, čak i po cenu vlastitog života – a skoro je tako i bilo.

Kad smo postali tinejdžeri, postala je mudrija, a naš život još nesrecniji.
Nije bilo trubljenja autima ispred kućnih vrata. Morali smo svoje momke i devojke pozvati u kuću prije no što smo s njima izlazili napolje. Da ih mama upozna!
I uvek bi proveravala jesmo li tamo gde smo rekli da ćemo biti. Nikad nisam imala prilike pobeći u Meksiko.
I dok su moje prijateljice imale dečke u zrelom dobu od 12 i 13, ja nisam smela izlaziti do 16.
Odnosno do 15, ako sam izlazila u školu. A to je možda bilo dva puta godišnje.
Tokom godina, stvari se nisu ni malo popravile.
Nismo mogli poput naših prijatelja ležati bolesni u krevetu i tako izbegavati školu. Morali smo imati dobre ocene.
Dok se u knjižicama naših prijatelja šarenilo od crnih i crvenih ocena, mi smo morali imati samo crne. One crvene, kojima su nastavnici upisivali jedinice, nisu dolazile u obzir.
Tako smo jedan po jedan maturirali. S mamom iza leđa koja nam je neprestano pričala, ponavljala, insistirala, kažnjavala i zahtievala poštenje, niko od nas nije mogao, a da ne završi srednju školu.

Moja mama je stvarno bila katastrofa. Od nas četvero, dvoje nas je završilo fakultet. Niko od nas nikada nije bio uhapšen, ili rastavljen.

Niko se čak nikada nije potukao sa svojim supružnikom. Moja su oba brata služila na vreme vojsku.

I koga da sada krivimo za ono što smo postali?
U pravu ste, našu mamu!
Pogledajte što smo sve propustili!
Nikada nismo pili, krali, uništavali stvari, niti činili išta uzbudljivo poput naših prijatelja!
Sve čemu nas je učila bilo je da odrastemo u veri, i da postanemo čovečni i ispravni ljudi.
A sada i ja odgajam tako svoje troje dece.
I razumem ih kad misle da sam malo zločesta. No, time se i ponosim.
Jer, vidite, ja se zahvaljujem Bogu što mi je dao «najzločestiju mamu» na svetu.

I ja, zahvaljujem Bogu što mi je dao «najzločestiju mamu» na svetu, tetka Saveta 🙂