Saveti života

Dete roditelj – roditelj dete


Od prvog dana našeg života roditelji su tu da brinu o nama i našim potrebama. Ne spavaju noću, hrane nas, oblače i rade sve što je u njihovoj moći da odrastemo u srećne i dobre ljude.

Kako mi rastemo, naši roditelji stare, i kažu da stari ljudi postaju kao deca, što nama, sada odraslima, može da zasmeta. I to je trenutak kada nam se uloge obrću – ne smemo da zaboravimo sve što su uradili za nas i red je da mi brinemo o njima, a iznad svega da im ukažemo dužno poštovanje. 

Naravno, i oni su verovatno pravili greške, ali i mama i tata su to sigurno radili za onu poznatu: Za naše dobro. Držali su nas za ruku u trenucima slabosti, delili sa nama radost.

Roditelji su jedne od najznačajnijih figura u našim životima, ako ne i najvažnoije.

Baš u skladu s tim, prenosimo vam jednu fenomenalnu priču koju vredi pročitati, ali i zapamtiti:

 

Osamdesetogodišnji čovek sedeo je na kauču sa svojim 45-godišnjim sinom. Iznenada, velika vrana sletela je na njihovu prozorsku dasku.

Otac upita sina: Šta je ovo?

Sin reče: Vrana.

Ptica je mirno čučala kod prozora i nije se pomerala.

Nekoliko minuta kasnije, otac je postavio isto pitanje: Šta je ovo?

Sin odgovori: Tata, sad sam ti rekao, to je vrana!

Prođe nekoliko trenutaka i otac treći put upita: Šta je ovo?

U sinovljevom glasu sada se primećivala iznerviranostTo je vrana, upamti!

Otac je pitao i četvrti put, a onda je besni sin počeo da viče: „Zašto mi postavljaš isto prokleto pitanje?! Rekao sam da je to vrana!“

Otac ustade sa kauča i ode u svoju sobu. Potražio je svoju staru, pohabanu svesku; svoj dnevnik koji je počeo da vodi od dana sinovljevog rođenja. Vratio se sa njim na kauč, pružio ga sinu i zamolio ga da pročita određenu stranu.

Sin poče naglas:

„Danas, moj trogodišnji sin sedeo je sa mnom na kauču, kada je vrana sletela na prozor. Tačno 23 puta upitao me je šta je to, i ja sam 23 puta odgovorio: Vrana. Sa svakim pitanjem, ja sam ga jače grlio. Ovo uopšte ne nervira, osećam samo veliku ljubav“.

Kada smo bili mali, naši roditelji su nam praštali mnogo iritantnih i dosadnih stvari. Možda ne primećujemo, ali kako stare, roditeljima je potrebno sve više pažnje. Kao deci. S tim što oni dobro pamte i osećaju se kao teret, za razliku od bezbrižne dece. Ako ih tretirate bez poštovanja, taj osećaj će doći mnogo brže i snažnije.

Budite svesni da nemamo puno vremena, a strpljenje je najmanje što možete svojim roditeljima da darujete. A njima je prekopotrebno. Baš kao vama kada ste bili mali.

Nailazim puno na ovakve životne priče u životu , nažalost,

razmislite o ovom tekstu, rečima i poruci. Ne zaboravite da će te VI ubrzo biti na mesto vaših roditelja

to je životni ciklus, ljubi vas vaša tetka Saveta 🙂

 

Saveti života

Centimetar i život


Ječe sam čula jednu priču i od tada mi centimetar ne izlazi iz glave, a verujem da neće ni vama kada ovo pročitate.

Sedimo za stolom , posle časa masaže i pijemo kafu. Tu je Angelina, žena od četrdesetpet godina, i kreće priču:

“ Bila sam pre par godina kod nekih rođaka i na tom gostovanju, naučila sam nešto što mi se urezalo u mozak, što kaže narod. Elem , jedan prijatelj kod koga su me odveli rođaci na kaficu, nije znao naš jezik, pa smo se sporazumevali rukama, nogama ali je tekao razgovor o filozofiji života. Taman da krenemo kada on reče, „moment“ i ode da traži nešto po fiokama. Preturao je nešto nekoliko minuta, već smo krenuli i baš nam bilo dosadno, ali je on insistirao da sačekamo. I eto ga nosi cetimetar koji mi koristimo u šnajderaju.

Rekoh štali će mu sada ovo? Kada on uze u ruke onaj centimetar, okrenu se ka meni i pita me , koliko imaš godina ? Rekoš četrdesetdve, on odmeri prstom četrdeset dva centimetra, kaže da budeš u top formi i zdrava, recimo do osmdesete i odmeri do osamdeset, i pokaza mi ono parče od tridesetosma centimetra, reče e toliko ti je ostalo pa ti sada vidi kako ćeš iskoristiti to što ti je ostalo. Zamisli me čovek baš. Iskreno nisam tako zamišljala život, ali gledajući taj centimetar baš mi nebeše prijatno. I sada kada vidim centimetar u fijoci , štrecnem se !

I meni kada sam juče čula tu priču, ceo dan danas mi se centimetar vrti po glavi, nebitno koliko mi je ostalo, u svakom slučaju manje nego što je prošlo ( 56 ), stavrno treba staviti prst na čelo i iskoristiti svaki sekund svoga života , uživati , smejati se, radi ono što voliš, družiti se sa onim skim voliš, pružiti sebi zadovoljstvo, jer je pitanje da li će nas sutra biti.

Planiram da centimetar nosim sa sobom kao upozorenje da se opet nezanesem i udovaljam drugima, a ne obratiti pažnju na prolaznost života i sebe.

Vaša tetka Saveta 🙂